1)Selektivna pažnja: deca sa ADD funkcionišu u dva ekstrema pažnje, za razliku od većine čija se pažnja održava u srednjim vrednostima veći deo vremena. Ona mogu imati ekstremni fokus pažnje, ali samo u situacijama koje su za njih nove i interesantne (najčešće su to video igrice ili gledanje T.V.), i izrazito lošu koncentraciju kada su u pitanju svakodnevne školske aktivnosti.
2)Pometenost: lako im se pomete tok misli, privuče ih i odvuče bilo koja spoljašnja stimulacija, ili bujica ideja koje nisu u funkcionalnoj vezi sa zadatkom koji obavljaju.
3)Impulsivnost: akcija ide pre refleksije, što ih često dovodi u opasnost i nevolje.
4) Hiperaktivnost. Preterana aktivnost koja je neprikladna situaciji.
Većina ovih osobina javlja se kod sve dece povremeno.
...
Mocart: Čudo od deteta, kako su ga nazuvali, bio je teško dete za podizanje. Iako je jedan od najvećih kompozitora svih vremena, njegov sklop ADD osobina ga je činio genijalnim, sa jedne strane, ali i gubitnikom sa druge strane. Umro je u srednjim tridesetim kao siromašan čovek. Mogao je da se hiperfokusira, i napiše celu operu za samo nekoliko nedelja, ali je mnoge stvari radio u “minut do dvanaest”, a mnogo toga što je započeo ostavio nedovršenim. Nije vodio računa o praktičnim stvarima, posebno o svojim finansijama, što ga je skupo koštalo. Njegova impulsivnost u socijalnim situacijama bila je prepreka da bude finansijski adekvatno nagrađivan..
Vinston Čerčil, premijer Engleske za vreme II svetskog rata, bio je “nemoguće” i neuspešno dete u školi. Često su ga izbacivali sa časova da se istrči po dvorištu i isprazni višak energije. Bio je hiperaktivan i sklon incidentima. Kao student, bio je indiferentan, sve dok se nije zainteresovao za istoriju kada je bio mladi oficir u Indiji. Tada je upotrebio svoju ogromnu
energiju, sposobnost hiperfokusiranja i kreativnost u proučavanju istorije i međunarodnih odnosa.
Tomas Edison, veliki pronalazač, tipičan je primerak osobe sa ADD crtama. Osobe koja nije u stanju da se bavi samo jednom aktivnošću, i kojoj misli stalno lutaju u više različitih pravaca prema onome što mu privuče pažnju. Pre nego što je napustio školu, kažu biografi, uglavnom je provodio vreme na časovima zamišljajući sebe na nekom drugom, dalekom mestu, ili se klateći na stolici. Kasnije, ta osobine-skakutanje i lutanje misli, sklonost imaginaciji,sposobnost hiperfokusiranja, dovele su do velikog broja pronalazaka.
...
Sedmogodišnji Perica nije bio u stanju da kontroliše svoju impulsivnu radoznalost. Na početku neurofidbek treninga jedna ruka trenera je uvek bila uz njegovu mišku da bi ga zadržao da ne pokida žice aparata ako mu nešto u sobi privuče radoznalost. Kada bi mu palo na pamet da vidi «Zašto ova kuca ima neke kvrge na laktovima?» (retriver koji je stalno prisutan dok radimo sa decom), nije razmišljao o tome da na glavi ima elektrode i da može da nešto slomi ili pokida ako naglo ustane sa stolice i krene tamo gde ga je impuls poveo. Perica nije bio dete koje želi da napravi štetu. Bilo mu je jako žao kada učini nešto nepromišljeno. Očito je bilo da nema nikakvu lošu nameru. Jednostavno, radoznalost i impuls da učini nešto bili su brži od njegovog uma. Kada smo objasnili Perici da je u toku nagradna igra, takmičenje između dece koja dolaze ovde, u pametnom razmišljanju i ponašanju, i da će pobednik dobiti neku «super» nagradu, oduševljeno je pristao da se i on uključi. Objasnili smo mu šta se sve boduje, napravili tabelu za upisivanje plusića i minusića, i takmičenje je krenulo. To mu je potpuno okupiralo pažnju. Lovio je sebe samoga, svoju impulsivnost. «Sada sam pomislio da ustanem i odem na terasu, ali nisam. Jel’ se i to računa?...» Naravno, računalo se svako promišljeno ponašanje, svaka refleksija pre akcije. Perica je, čak, počeo i da izmišlja kako mu je nešto palo na pamet, pa to nije uradio, da bi dobio više plusića. Ali, počeo je da usvaja model promišljanja pre reagovanja. Ubrzo (manje od mesec dana) nestalo je impulsivnih reakcija za vreme trening seansi. Nije bilo ni jednog minusa. Roditelji su bili u čudu, ali ih je to uverilo da slične stategije treba da
primenjuju i kod kuće da bi se ponašanje generalizovalo. Shvatili su da se ono ponašanje koje privlači pažnju zapravo podstiče. Ako pažnju privlači uglavnom negativno ponašanje (što je, kod dece ovakvog temperamenta, prirodna reakcija roditelja) onda se to ponašanje i podstiče. Ako lovite i podstičete pozitivna ponašanja, onda su takva ponašanja u centru pažnje i podstiču se kod deteta.
...
Roditelji osmogodišnjeg Joce su se pitali da li ih on sve «zeza». Zbog čestih poziva od strane učiteljice i žalbi na njegovo ponašanje, Jocu su često i kažnjavali. Bili su svesni toga da im je dete izrazito bistro i kreativno, ali im nije bilo jasno zašto ređa sve same trojke i dvojke. «Kad mu nešto padne na pamet, nešto što njega interesuje, neki njegov projekt, neki pronalazak, onda ima nepresušnu energiju i satima bi se time bavio. Ali, kada je u pitanju škola, domaći...bukvalno morate da mu stojite nad glavom da bi išta uradio...» jadali su se roditelji. Učiteljicu je iritirao jer «...Nije u stanju da se uzdrži. Odmah lupi prvo što mu padne na pamet, skače sa jedne ideje na drugu...Naprosto, ne promisli šta će da kaže ili da uradi. Kad nešto pričam, on čuje prvu stvar koju sam rekla, a već na drugoj mu misli odlutaju negde. Ne mogu da mu zadržim pažnju...». Roditeljima nije bilo jasno: «Kako može da ima tako dobru memoriju za nešto što njega interesuje...na primer da zna sve košarkaše MBI napamet, ili da popamti doslovce sve TV reklame...a ne može da zapamti tablicu množenja.
Da li ga mrzi, jednostavno neće, ili ne može!? Kako može da ima pažnju kad igra igrice, ili pilji u crtaće, a da baš toliko nema pažnju kad treba da napiše domaći. Taman počne, ne prođe ni pet minuta, a nešto drugo mu privuče pažnju, počne da zarezuje olovku, ili se zaigra sa transformersima...Naterati ga ujutro da se na vreme obuče, spremi za školu i izađe na vreme, to je prava muka. Bukvalno čovek mora stalno da stoji pored njega da bi on to uradio. Pošalješ ga da opere zube...i ako ne ode neko sa njim, on je već usput uključio TV, ili se zaigrao sa nečim...Navući će garderobu naopačke, o zavezivanju pertli na cipalama nema ni govora...Ni na kraj pameti mu nije da za deset minuta treba da krene u školu! ...Ima dana kada je drugačiji, ali nikada ne znate kakav će da ustane...Po nekad, kad radimo sa njim i pokušamo da ga zainteresujemo za neku temu na zabavan način, sve može da nauči. Ali, u školi, kao da opet sve zaboravi. Kao da odluta...»
...
ИЗВОР
Нема коментара:
Постави коментар
КАДА СВРАТИТЕ НА БЛОГ, ЛЕПО БИ БИЛО И ДА НАПИШЕТЕ НЕКИ КОМЕНТАР